• Irena Radić

Kad ćutanje tuženog znači da priznaje navode iz tužbe?


Kada tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će donijeti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja) osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. Tužbeni zahtjev je očigledno neosnovan:

  1. ako je tužbeni zahtjev očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi;

  2. ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtjev u očiglednoj protivrječnosti sa dokazima koje je sam tužilac predložio ili sa činjenicama koje su opštepoznate.

Ako sud nađe da je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan donijeće presudu kojom odbija takav tužbeni zahtjev, a ne presudu zbog propuštanja iako tuženi nije odgovorio na tužbu.


Takođe, presudu zbog propuštanja sud neće donijeti po zahtjevu ili dijelu zahtjeva kojim stranke ne mogu raspolagati. To će biti slučaj kada se tužba odnosi na pitanja poput povjeravanja djece jednom od roditelja, obavezu izdržavanja djece; ništave ugovore poput ugovora o prometu nekretnina koji nisu notarski obrađeni i sl. Sud ne smije dopustiti raspolaganja stranaka koja su protivna društevnom interesu, interesu djece, prisilnim propisima i sl.


Dakle, da bi sud donio presudu zbog propuštanja potrebno je da budu ispunjeni kumulativno (svi) sljedeći uslovi:

  1. da je tužilac predložio u tužbi da se ovakva presuda donese;

  2. da je tužba tuženom uredno dostavljena (što sud utvrđuje iz dostavne knjige ili povratnice);

  3. da je tuženi poučen o tome šta odgovor na tužbu treba da sadrži i koje su posljedice propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu;

  4. da tuženi propusti da u propisanom roku dostavi odgovor na tužbu. Opšti rok za podnošenje odgovora na tužbu je 30 dana, ali sud može u postupcima u parnicama zbog smetanja posjeda odrediti i kraći rok od 30 dana, dok u privrednim sporovima rok iznosi 15 dana;

  5. da tužbeni zahtjev nije očigledno neosnovan;

  6. da se ne radi o zahtjevu kojim strane ne mogu raspolagati (raspolaganja suprotna prinudnim propisima).

Pod ovim uslovima, naime, važi pretpostavka da tuženi priznaje tužbeni zahtjev, jer nije osporio činjenične navode istaknute u tužbi, iako je imao mogućnost i razuman rok u kome je mogao to da uradi, te sud na osnovu toga usvaja tužbeni zahtjev tužioca.


Presuda zbog propuštanja se može pobijati žalbom samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primjene materijalnog prava, ali ne i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine o ustavnosti odredaba o presudi zbog propuštanja


Nedavno je Ustavni sud Bosne i Hercegovine raspravljao o ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) koje se odnose na odgovor na tužbu i presudu zbog propuštanja. Prema navodima podnosioca zahtjeva, sporne odredbe ZPP su nekompatibilne sa čl. II/3.e), II/3.h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članovima 6, 10. i 14. Evropske konvencije (pravo na pravično suđenje, pravo na slobodu izražavanja i nediskriminacija).


Podnosilac zathjeva ističe da je osnovno pravo pojedinca da ne izrazi svoje misli i da zbog takvog ponašanja ne smije snositi bilo kakve pravne sankcije, a da je spornim odredbama šutnja parnične stranke pravno sankcionisana. Njima je, ističe se, nametnuta dužnost tuženom da izjavi odgovor na tužbu, u pisanoj formi i u određenom roku, a ukoliko to ne učini, biće pravno sankcionisan time što će sud donijeti presudu zbog propuštanja, čime je povrijeđeno pravo tuženog na pravično suđenje. Osim toga, kako ističe podnosilac, na taj način država vrši prinudu prema pojedincu da mora da izrazi svoju misao a ukoliko to ne učini, protiv njega će uslijediti navedena pravna sankcija.

Odredba da se presuda zbog propuštanja ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja je, prema navodima podnosioca zahtjeva, takođe neustavna jer je njome zakonodavac uveo zabranu da stranka u postupku izrazi svoju misao o pravno relevantnim činjenicama, čime je došlo do kršenja ustavne slobode prava na izražavanja misli kao i prava na pravično suđenje, koje mora biti inherentno svakom stadiju sudskog postupka, pa i žalbenom postupku.


Podnosilac, naposlijetku, ukazuje da navedenom zakonskom odredbom zakonodavac neustavno, bez razloga koji bi se mogli opravdati bilo kakvim javnim interesom, na nedozvoljen način vrši diskriminaciju stranaka u sudskom postupku u kojem se donosi presuda zbog propuštanja u odnosu na sve druge stranke u parničnom postupku u kojem se ne donosi takva presuda.


A šta na to kaže Ustavni sud Bosne i Hercegovine?


Ustavni sud smatra da su za donošenje presude zbog propuštanja propisani vrlo strogi uslovi koji moraju biti kumulativno ispunjeni. Propisivanjem tih procesnih garancija (da je tuženom na nesumnjiv način dostavljena tužba s prilozima, uz upozorenja šta odgovor na tužbutreba da sadrži, šta su posljedice nedostavljanja odgovora na tužbu, pri čemu je propisani rok 30 dana) tuženom je pružena razumna mogućnost da se upozna sa svim navodima protiv njega i da odgovori na podneske i dokaze koje je predložila suprotna stranka u postupku, kao i da iznese svoj predmet „pred sud“ pod uslovima koji ga ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranku u postupku. Ustavni sud dalje zapaža da u slučaju da tuženi ne dostavi odgovor na tužbu sud polazi od pretpostavke da tuženi priznaje činjenične navode istaknute u tužbi budući da nije iskoristio svoju procesnu mogućnost sprečavanja donošenja presude zbog propuštanja. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ni u kom slučaju nije nerazumno, niti predstavlja pretjeran teret za tuženog kojem je prethodno ostavljena mogućnost da se izjasni na navode tužbe, dakle na navode suprotne strane u postupku. Na osnovu čega sud zaključuje da spornom odredbom tuženi ni u kom slučaju nije stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tužioca.


Ustavni sud zapaža da je zakonodavac ustanovio presudu zbog propuštanja s ciljem osiguranja efikasnosti i ekonomičnosti parničnog postupka i suđenja u razumnom roku.Propisanim procesnim garancijama za donošenje presude zbog propuštanja postignut je proporcionalan odnos između potrebe da se slijedi legitiman cilj u javnom interesu i interes tuženog da mu se osigura pravo na djelotvoran pristup sudu u građanskom postupku. Ustavni sud zaključuje, da spornim odredbama nije narušena sama suština prava na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu, te da je odredba člana 182. stav 1. ZPP u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije.


U pogledu ograničenja žalbenih razloga kod žalbe na presudu zbog propuštanja, Ustavni sud navodi da time nije uskraćeno pravo na žalbu, već je samo ograničen obim te žalbe. Takvo ograničenje, po mišljenju suda, ni u kom slučaju ne djeluje nerazumno ili pretjerano već je u skladu s efikasnošću parničnog postupka, kao i s pravnom prirodom spora. Prema tome, sporne odredbe, prema mišljenju Ustavnog suda, ne utiču na samu suštinu ostvarivanja prava na pristup sudu, niti su pretjerana za parnične stranke.


Ukoliko se tuženi u zakonskom roku nije izjasnio na navode tužbe, uključujući i njen činjenični dio, sud će, uz ispunjenje relevantnih zakonskih uslova, donijeti po prijedlogu tužioca presudu zbog propuštanja. Ustavni sud zapaža da to predstavlja vrstu sankcije za tuženog zbog nedostavljanja odgovora na tužbu. Kako se kod presude zbog propuštanja činjenično stanje ni ne utvrđuje u prvostepenom postupku, bilo bi protivjerčno dozvoliti pravo na žalbu zbog nepravilnog ili nepotpunog činjeničnog stanja koju bi s tog aspekta po prvi put trebalo da ispita žalbeni sud. Ovo stoga što se presude zbog propuštanja zasnivaju na pretpostavci da je tuženi, koji nije u roku podnio odgovor na tužbu, priznao da su istiniti činjenični navodi tužioca u tužbi. Navedenim zakonskim rješenjima se pravo pristupa sudu samo ograničava u odgovarajućem obimu, a što je sa stanovišta standarda Evropske konvencije dozvoljeno jer spada u domen diskrecionog prava svake države da uredi pravo na žalbu. U konačnici, Ustavni sud zaključuje da ograničenja koja su uspostavljena spornim odredbama nisu nerazumna, odnosno ne predstavljaju pretjeran teret za parnične stranke na način da one budu onemogućene u ostvarivanju same suštine prava na pristup sudu. Odnosno da spornim odredbama zakonodavac parničnim strankama ni u kom slučaju nije uskratio osnovne procesne garancije iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije kojih se moraju pridržavati i žalbeni sudovi.


Odluku Ustavnog suda Bosne i Hercegovine možete vidjeti ovdje.






PRIJAVITE SE NA RIJEČ PRAVNIKA